Stoicizam

Кратак опис „‍Filozofski sistem‍” се не приказује нигде на Википедији. Тренутни опис на Википодацима је „‍pravac antičke filozofije‍” Ако желите да га измените или додате, урадите то на Википодацима, додавањем поља „Опис” за српски језик.

Stoicizam (ili stoa) jeste pravac antičke filozofije popularan od 4. do 2. veka p. n. e., posebno među obrazovanom elitom antičke Grčke i Rimskog carstva.^[1][2] Stoicizam je izveden iz kinizma i deli se na staru, srednju i novu stoičku školu. Osnivač ovog pravca je grčki filozof Zenon (333—264. p. n. e.), iz današnje Larnake.^[3][4] Ostali predstavnici su: Hrizip, Seneka, Epiktet i car Marko Aurelije.

Stoici su se organizovali u Atini oko 310. p. n. e. i objasnili kako je svet satkan u skladu sa zakonima logike, fizike i etike. Tvrdili su da svetom vlada logos (svetski um, sudbina) i zbog toga je sve određeno. Centralni problem kojim se bave je etika, koji je i najpoznatiji u moderno vreme. Osnovni moto stoika je „život u skladu s prirodom“. Mudar čovek živi u skladu s prirodom i sopstvenim razumom, jer tako postiže mir duše. Najznačajnije vrline su razumnost, pravednost i umerenost. Smatrali su da čovek treba da se suprotstavlja impulsima koje stvaraju ljubav, strast, mržnja, strah, bol itd. Druga poznata stoička izreka je „blažen je onaj koji je zadovoljan onim što ima“. Stoicizam je promovisan kao način života koji se ne dokazuje rečima, već delima.^[5] Stoičku školu zabranio je 529. godine vladar Justinijan I obrazloženjem da potiče iz paganizma i da nije u skladu sa hrišćanstvom.^[6]

Stoici su posebno poznati po učenju da je „vrlina jedino dobro“ za ljudska bića, a da te spoljašnje stvari — kao što su zdravlje, bogatstvo i zadovoljstvo — nisu dobre ili loše same po sebi (adijafora), već imaju vrednost kao „materijalna da bi vrlina delovala“. Pored aristotelovske etike, stoička tradicija čini jedan od glavnih temeljnih pristupa etici vrline.^[7] Stoici su takođe smatrali da su određene destruktivne emocije rezultat grešaka u rasuđivanju, i verovali su da ljudi treba da imaju za cilj da održe volju koja je „u skladu sa prirodom“. Zbog ovoga, stoici su smatrali da najbolji pokazatelj filozofije pojedinca nije ono što je osoba rekla, već kako se osoba ponašala.^[8] Da bi živela dobrim životom, osoba mora da razume pravila prirodnog poretka, jer je prema njihovom shvatanju sve ukorenjeno u prirodi.

Mnogi stoici — kao što su Seneka i Epiktet — naglašavali su da bi mudrac bio emocionalno otporan na nesreću, pošto je „vrlina dovoljna za sreću“. Ovo verovanje je slično značenju izraza „stoički mir“, iako ta fraza ne uključuje tradicionalne stoičke stavove da se samo mudrac može smatrati istinski slobodnim i da su sve moralne iskvarenosti podjednako opake.^[9] Stoicizam je cvetao širom rimskog i grčkog sveta sve do 3. veka nove ere, a među njegovim pristalicama bio je i car Marko Aurelije. Doživeo je pad nakon što je hrišćanstvo postalo državna religija u 4. veku nove ere. Od tada je doživeo preporod, posebno u renesansi (neostoicizam) i u savremenoj eri (moderni stoicizam).^[10]

1. ^ H.D. Amos and A.G.P. Lang, "These Were the Greeks"
2. ^ Gilbert Murray, The Stoic Philosophy, 1915, p. 25. In Bertrand Russell, History of Western Philosophy, 1946.
3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 13. 01. 2009. г. Приступљено 05. 10. 2008. 
4. ^ The Stoa Poikile or Painted Porch
5. ^ John Sellars. Stoicism, p. 32.
6. ^ Agatija, Histories, 2.31.
7. ^ Sharpe, Matthew. "Stoic Virtue Ethics Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2018)." Handbook of Virtue Ethics, 2013, 28–41.
8. ^ John Sellars. Stoicism, 2006, p. 32.
9. ^ Stoicism, Stanford Encyclopedia of Philosophy.
10. ^ Becker, Lawrence C. (2001). A New Stoicism. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9781400822447.